Lektira, Nagrađena dela, Srpska književnost, Svetlana Velmar-Janković

Knjiga za Marka – Svetlana Velmar-Janković

  “Deca su vrsni i strogi čitaoci, iznenade te, ošinu svojim mudrim uvidima.”
Svetlana Velmar-Janković

Govoreći kako je nastala “Knjiga za Marka“, u kojoj su junaci velikani srpske istorije ali kad su bili deca, Svetlana Velmar-Janković je o svojoj prvoj knjizi za decu naglašavala da je nastala u želji da svome, tada malom Marku, ispriča priče koje su je i ranije prizivale. Trebalo je da se nađe pravi motiv za pisanje; i došao je – njen prvi unuk, intelektualno radoznali Marko.

Knjiga pripoveda o detinjstvu srpskih vladara. Sva deca o kojoj se ovde priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se nisu mnogo razlikovala od današnje dece.

Radnja dela se odigrava u srednjem veku, u detinjstvu junaka Stefana Nemanje, Svetog Save, Stefana Dečanskog, Dušana Silnog, kneza Lazara, Despota Stefana i Kraljevića Marka. Kroz sva poglavlja, provlači se motiv natprirodnog, koje ima ulogu da pomogne junacima u njihovim pubertetskim nedaćama. U ovom delu je za dinastiju Nemanjića karakteristično to da su svi imali dar komuniciranja sa životinjama. Pored toga, prikazana je njihova vera i poštovanje prema Bogu, i to na veoma lep i deci privlačan način, između ostalog i zato što, pored svoje bajkovite tematike kroz koju se provlače istorijske činjenice, govori o dečijoj psihologiji. Iako u srednjem veku, bez telefona, interneta i tehnologije, tadašnja deca imala su gotovo iste probleme kao i današnja. Prelazak u svet odraslih bio je jednako težak, mučan, pun strahova, sumnji i nesigurnosti kao i danas. I opet, autorka nastavlja da nas iznenađuje svojom domišljatošću, navodeći nas da se zapitamo kako li su oni provodili vreme? Šta su radili? O čemu su razmišljali? Na taj način ona kupuje naše interesovanje za dalje čitanje. Shvatamo da, iako se dekor životnog stila menjao iz epohe u epohu, ljudska bit je ostala ista.

U književnosti je Svetlana Velmar-Janković poznata kao pisac istorijskih romana i dečje književnosti, takođe sa istorijskim temama. Njeni romani su “Ožiljak” “Lagum“, “Bezdno”, “Nigdina” i “Vostanije”. Pisala je i pripovetke, koje se nalaze u zbirkama “Dorćol”, “Vračar” Glasovi , “Knjiga za Marka”, “Očarane naočare: priče o Beogradu” i “Sedam mojih drugara”. Osim toga, Svetlana je napisala i dve drame “Knez Mihailo” i “Žezlo” monografiju “Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda”, te nekoliko eseja, sećanja i molitvi.

S malim Markom je, iz priče u priču, saznavala i savladavala zanat pisanja za decu, do tog vremena neiskušavan, ali za nju najteži. Uz Markovu pomoć, uz njegove nepogrešne primedbe na mestima na kojima je ispuštala čvrsti konac pripovedanja, zaustavljala se, ispravljala ono što je Marko iskazivao kao: „Bako, to nije baš dobro, gnjavi malo, znaš.” I tako je nastala cela knjiga, sedam priča. Za ovih dvadeset godina, u hiljadama primeraka, ušla je u naše domove, ne samo u Beogradu i u Srbiji nego i u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, evropskim gradovima. I posle dvadeset godina „Knjiga za Marka” je njena najčitanija knjiga.

U ulozi glumice

Dogodilo se da se tokom zime 2007. ponovo vrati knjizi, ali ovoga puta u ulozi glumice koja izgovara svoj tekst: pročitala je, prvi put posvećena snimanju glasa, svih sedam priča u knjizi otkrivajući skrivene poruke koje su deca-čitaoci mnogo puta pre nje otkrili. Bio je to za nju izvanredan doživljaj zahvaljujući sjajnoj rediteljki gospođi Brani Stefanović i snimatelju Radio Beograda Dejanu Ivanoviću. Naročito joj je bilo zabavno kad ne bi uspela da pročita kako treba neku reč ili rečenicu, proguta neki samoglasnik, čak i čitav slog… A onda: „Molim, pokušajte da osobenije zvuče glasovi mrava, oni su sitni ali mudri, najmudriji savetnici Nemanjini, njihovi glasovi sve to moraju da iskažu” – opominjala bi je Brana, i neizmerno zadovoljstvo koje bi osećala kad bi potrefila mravlje glasove u prvoj po redu priči u knjizi – „Biljka čudotvorka”, posvećenoj Nemanji, koji će postati onaj čuveni župan Nemanja, rodonačelnik svih Nemanjića.

Tek tada je, dok su snimali priče za audio-knjigu, razumela da su čitaoci-deca najpotpunije shvatili ono što ih je privlačilo pričama: to je saglasje između ljudi, životinjskog sveta i biljaka, što se emituje kao smisao našeg, zemaljskog postojanja. Iako nije bila svesna tog skrivenog smisla, nastojala je da u svakoj od priča predstavnici i životinja i biljaka imaju isto toliko važnu ulogu kao i deca-junaci (Sveti Sava, Stefan Dečanski, car Dušan, knez Lazar, despot Stefan Lazarević, Kraljević Marko), koji će u svojim kasnijim životima postati naše najistaknutije istorijske ličnosti, uspevši da osluškujući, naročito u pojedinostima, životne povesti tih ličnosti, nasluti prave treptaje njihovih bića u ranim godinama i prenese ih u priče za decu.

Od dece je sačuvala svetlost koja ju je upućivala da ponavlja sopstveno saznanje da je sadašnja, naša današnja stvarnost vrlo slična nekadašnjim stvarnostima. Ako smaknemo prekrivke vremena po kojima se određuju razlike pojedinih doba, videćemo da je surovost života uvek bila strašna, iako se nama, prirodno, pričinjava da smo se našli u najcrnjem od svih crnih vremena, u vladavini čistog zla. Pri tom, dok tako osećamo verovatno i ne grešimo, jer nemamo vremena da poredimo količine i učinke nesreća i zla u onim vekovima koji su nam prethodili. U svojim nastojanjima je uspevala da, kao u bajkama koje prenose istinu, veruje u pobedu dobra – naročito u periodima u kojima zlo izgleda kao pobednik.

Dobitnik je nagrada “Neven” i “Politikin zabavnik“.

 

 

Svetlana Velmar-Janković   

Svetlana Velmar-Janković poznata je srpska književnica i spisateljica za decu. Rođena je u Beogradu 1933. godine. Kćerka je srpskog pisca Vladimira Velmara-Jankovića, a deda po majci joj je Velislav Vulović.

Ratne godine svoga detinjstva provela je u Vučju. Živela je s porodicom Dimitrija Mite Teokarevića. Nakon rata krenula je u Četvrtu žensku gimnaziju, a onda otišla na studije francuske književnosti i latinskog jezika. Prvi put se zaposlila kao novinar u Dečjoj štampi, a onda i u dečijem časopisu Pioniri, za koji je birala najlepše priče i bajke. Kasnije je prešla u izdavačko preduzeće Prosveta, gde je dugo godina radila kao urednik časopisa Književnost. 0d 2007. godine pa sledećih šest godina bila je predsednica Upravnog odbora u Narodnoj biblioteci Srbije.

2006. godine postala je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je redovni član postala 2009. godine.

Za svoj književni rad Svetlana je dobila brojne nagrade i priznanja, od koji su najpoznatije Nagrada Isidora Sekulić, Andrićeva nagrada, Nagrada Meša Selimović, Đorđe Jovanović i Bora Stanković; dobila je i Ninovu nagradu kao i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniji roman godine, za delo “Bezdno” i Nagradu Politikinog Zabavnika.

1997. godine roman “Lagum”, izdat u Parizu, uvršen među deset najboljih romana objavljenih te godine, te je ušao u uži krug u konkurenciji za nagradu Femina.

Njena dela su prevođena na engleski, francuski, bugarski i mađarski jezik.

Umrla je u Beogradu, 9. aprila 2014. godine.

 

Dela Svetlane Velmar-Janković koja možete pronaći u našoj knjižari, možete pogledati ovde.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *