Francuska književnost

Viktor Igo – velikan svetske književnosti

Sinonim ne samo za francusku, već i svetsku književnost, pa i čitav XIX vek, kosmički vizionar, slikar pesništva, homo politicus, nadasve Pisac neuporedivih dubina i zapažanja, Viktor Mari Igo je rođen u Bezansonu 26. februara 1802. Njegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa. Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji. Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije zbirkom “Nove  ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine. Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826)  i  drugi roman “Bug-Žargal”. Sledi čuveni Predgovor drami “Kromvel” (1827), u kome se Igo zalaže za osećajnost u književnosti, umetnosti uopšte, ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se  racionalnom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh,  pokrenula je i zaoštrila tinjajuću  borbu između klasicista i romantičara, liberala i  konformista, rojalista  i republikanaca.

https://www.youtube.com/watch?v=EzreMqxwW7A

Nakon tri pokušaja, Igo je izabran u Akademiju 1841. što mu je omogućilo da se vrlo aktivno uključi u politički život. Postaje “pir de frans” (pandan lordu u Engleskoj) a odmah potom kada ga je Luj Filip  postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije  kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se  za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…
Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama.  Bio je  predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige. Da, borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!”  Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju. Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi, i konačno na ostrvo Gernzi, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je  da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo  povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini. Vratio se u Francusku tek 1870.  posle pada Napoleona III, i uspostavljanja Treće republike. Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i  kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka, izazvala je uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava.
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike, Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan. Njegova spisateljska slava je rasla, roman  je izazvao i najezdu turista koji  su dolazili da vide  Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Francuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu  u očuvanju  kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.
Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Jadnici” (1862), “Orači mora” (1866), “Čovek koji se smeje” (1869), “Devedeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835)  “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali  su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo  počasti i izraze dubokog poštovanja  kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze”  i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa.
Viktor Igo umro je 22.maja 1885.
Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova  koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza, od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”, možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga (Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa čak 740 puta).
Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”.

 

Viktor Igo  i  Srbija

Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika  velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.
Viktor Igo  je u jeku srpsko-turskog rata 1876. godine održao u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene  pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje  stanovništva (žena i dece, civila) u Aleksincu, ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima, Srbiji “Rasrđeni Dunav” (nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”).

 

 

Književni džin

Igoov genije je raznovrstan, te je on i pesnik i romanopisac i putopisac i esejista imoralista i slikar i dramski pisac i zanatlija-dekorater (sam pravi svoj nameštaj). Igo poseduje vulkansku energiju i ne voli dokolicu i lenčarenje, dangube i dosade,  a kad ne piše ili ne slika, on putuje što kočijama što brodom, te vozom,  a najradije pešači. Igo se
dokazao i kao političar, ali i prevejani ljubavnik. On je čovek od akcije i jedna neumorna i neobuzdana stvaralačka moć i snaga. I zaista, Igo je književni džin koga prati takav nespokoj i teskoba, da neumoljivo traži svetlost i smisao. No, Igo neće reći da je „to teskoba od konačnosti ili beskonačnosti… strepnja pred otkrivenim smislom… užas od
saznanja da on ne postoji, da su svi pejzaži međusobno istovetni, da nepojmljivu beskonačnost sačinjava samo beskraj identičnih konačnosti“.
Po legendi, Igoove poslednje reči glasile su: “Ovo je sad ovde boj dana i noći”.
I tako, Igo ostaje “neumorni pronalazač slika” i “čovek koji je bio stih lično”, postavljajući poetsko pitanje sveta onako kako ga niko ni pre, a ni posle njega nije postavio.

 

U našoj knjižari možete pronaći sledeća Igoova dela https://pismo.rs/?s=viktor+igo&post_type=product

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *